|
Uh... Uvek ista priča... Ne znam ima li izuzetaka, no odgovorno tvrdim - nikad ne znaš šta imaš dok to ne izgubiš. Važi i za grad u kome si rođen i u kome si proveo veći deo života.
Kraljevo moje mladosti više ne postoji. Kao što neko reče, došli su neki novi ljudi... a možda su samo došla nova vremena. Promene su ružne, na žalost. Nakaradne.
Niču nekakve čudne zgrade, ni kuće ni zgrade, čardaci ni na nebu ni na zemlji. Građevine širine dve prosečne kuće, sa četiri-pet spratova, koje sežu do pola bloka u kome su nikle. Ne liče, te građevine, ni na šta oko njih. One su svet za sebe. Nakaradna mešavina više arhitektonskih stilova, neukusa, lošeg građevinarstva i daltonizma. Unutra su mali stančići, jedva do 40 kvadrata, da stane što više ovaca. Iz zgrade ispadaš pravo na ulicu, pred kola, deca nemaju ni metar kvadratni dvorišta, zelene površine ili makar jednu jedinu, sitnu, malu, malecnu klackalicu. Mame i tate nemaju gde da parkiraju kola, garaže su postale luksuz. Bočne strane tih čudnovatih građevina su priča za sebe. Beživotne, gole, sive - prave zatvorske zidine za posmatrača sa strane.
Korzo je dobro popločan, od trotoara do trotoara. Valjda da bolje greje. Odozdo. Kad su se toliko potrudili, mogli su makar i da zamene po koju ploču. Lomimo vratove i štikle, preskačemo kao na olimpijadi. Da se bolje urešimo odozgo, osim dragog nam Gospoda, brinu se i bolidi iz gradske čistoće i zelenila (Bože pogrešnog li naziva), koji su posekli sve čega su se dohvatili. Drugi brinu o svom drveću, maze ga i paze. Seckaju samo ono što mora da se odseče, formiraju prelepe krošnje. Ali oni su išli u nekakve škole. Ovi naši nisu. Oni su sišli sa planina, a tamo, znamo iz škole, ima dosta šuma. Stoga su njima šume dosadile, pa im se sada po gradu svete.
Ulice su jedine onakve kakve su bile kada sam ja bio mlad i perspektivan. Tu niko ništa nije dirao, valjda misle da se ne valja. Možda misle da se samo asfaltiraju auto-putevi. Ovi drugi se ostave takvi kakvi jesu. Da vidimo dokle će. Pa ko duže izdrži.
Moj grad, u kome sam rođen i u kome sam puno lepih godina proveo, nema ni fontanu. Ono jeste da se neko setio da bi se to moglo izvesti, zašto ne - fenol voda i nije tako skupa, samo nisu znali kako to da naprave. Mučili su se, mozgali, čekićali i udarali, svako je mogao da proba i - zajedničkim snagama su sklepali onaj pišuljak ispred opštine. Dobro su se setili, pristojnim povodom, samo nije umeo niko da napravi. Hiljadu mu kišnih kapljica i oblutaka sa Ibra, zar se nije moglo bolje?!! Izgleda da nije. Par onih koji su bili odsutni sa časa fontanologije, dobili su priliku da sami odrade posao na nekom drugom mestu. Otuda ona kamenčuga ispred Pelivana. Valjda je tu negde trebala da teče voda. I ne, ne mislim na kišnicu. Kad god sam dolazio, prolazio i obilazio, samo me je suvi kamen nemo posmatrao.
I tako dalje, i tako redom... Puno utisaka, puno emocija. Imam pravo da kritikujem. Rođen sam u Kraljevu pre skoro četiri decenije, nešto više od pola tog vremena u njemu sam i proveo. I moj otac se jako davno u Kraljevu rodio. Baš jako davno. I njegov otac, takođe. Kraljevo nam dođe nekako u krvi.
Svaki deo grada, svaka ulica, svaki prolaz - priča su za sebe. Jako puno uspomena, događaja i doživljaja. Ne nestaje to nikada. Ne briše se. I ma kako da ti je negde na nekom drugom mestu lepo, ma kako da je sve savršeno, što si stariji to te misli češće vraćaju tamo odakle si i došao. Ili je to ili je nekakav slonovski DNK zalutao tamo de mu nije mesto. Neki đavo jeste.
Bude tako tuge, kad savladam nostalgiju i žal za mladost, kad skontam da su nova vremena došla i da se sve ipak menja, kad pogledam kako svi drugi gradovi uznapredovaše. Jedan Čačak, do pre neku godinu samo varošica u blizini Kraljeva, jedan Kragujevac, grad na samrti. Svi su imali svoje ljude, na pravim mestima u pravo vreme. Svi su, pored svojih ličnih interesa i lopovluka, našli vremena da pomisle i na "njihov" grad. Samo nas Kraljevčana nigde nije bilo. Mi smo promašili i vreme i mesto. I zato polako i nestajemo. Ovde nema Platoa, IPS-a, Metroa, Maxija, Tempa, Mamuta i koje-čega drugog u čemu uživaju skoro svi oko nas. Mi nismo dovoljno dobri ni za zoo vrt (a Magnohrom - FETP ga je nekada imao u svom fabričkom krugu), nismo vredni ni vodenog parka, pored tri reke i one četvrte podzemne. Ne treba nama ni zatvoreni bazen, ni par mini bazena za decu. Ma koji će nam đavo sve to. McDonalds?! Ma kakvi...
Nema veze. Idemo dalje. Vreme prolazi i nama, a bojim se i Kraljevu. Ja ostajem Kraljevčanin ma gde bio. Možda sam ja samo sentimentalna budala koja je predugo živela na jednom mestu. A možda tu ipak ima nešto. I kao što krv nije voda, tako ni geografska širina i dužina možda nisu samo niti paučine izatkane u vremenu i prostoru.
Laku noć Kraljevo moje i laku noć Kraljevčani moji, ma gde da ste...
_________________
E sad neću ni kako ja hoću!
|
Prijavite se
FAQ
Pretraga
