forum.kraljevo.com

Forum posetilaca internet prezentacije www.kraljevo.com
Danas je 13 Nov 2019, 14:19

Sva vremena su u UTC + 1 sat [ DST ]




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 2 Posta ] 
Autoru Poruka
 Tema posta: Slovenska mitologija
PostPoslato: 14 Jun 2006, 19:58 
OffLine
Pravi kraljevčanin :)
Korisnikov avatar

Pridružio se: 30 Maj 2006, 02:42
Postovi: 1141
Lokacija: Wonderland
Smatram da imamo jako lepu i bogatu mitologiju. Sva verovanja starih Slovena su imala lepu podrsku maste i vestine pripovedanja. Shvatite ovo kao dodatne poene za opstu i licnu kulturu ;)
...a kako je receno u jednoj pesmi "u slavu rogova nasih!







Pripegala – Podaga

U jednoj pastirskoj poslanici arhiepiskopa Adelgota iz Magderburga još iz 1108. godine pominje se bog Pripegala. Stavak u kome se Pripegala spominje glasi: "Ovi grozni ljudi, Sloveni, podigli su se protiv nas; svojim idolopoklonstvom profanisali su Hristove crkve... Oni su poplavili našu zemlju. Hrišćanima seku glave, pa ih prinose na žrtvu. Njihovi fanatici tj. sveštenici govore na njihovim gozbama: "Naš Pripegala hoće te žrtve". Oni kažu Pripegala, no to su Priape i sramni Belphegor; oni drže pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urličući oko njih strašnim glasom viču: "Radujmo se, jer je Hristos pobeđen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale". Dalje tekst glasi: "... Da bi se mogle čuti radosne pesme u slavu Boga, umesto strašne neznabožačke huke u slavu Pripegale", i ovim vladika poziva hrišćane na rat protiv Slovena.

U ovom stavku ima dosta preterivanja u opisu Slovena i žrtvovanja Pripegali, a opet ima i izmišljanja, kad vladika kaže da je Pripegala u stvari Priape i Belphegor, za koje Stari Sloveni, verovatno, nisu ni znali. Tendencija ovog preterivanja je jasna; vladika želi da prikaže stanje što je moguće gorim da bi potakao hrišćane na rat, a Papu uverio da je takav rat bezuvetno potreban. Stavak je ovaj ipak važan, ako ne drugog čega radi, a ono zato što nam on jedini spominje ime Pripegale.

Tumačenja imena Pripegale sa rečju Pribihvala (Brückner) što znači onoga, kome pripada sva hvala i slava, i ako je verovatno, čini se da nije posve tačno, ma da i naša imena sa početkom – pribi kao na primer: Pribislav, Pribimir itd. idu u prilog ovog tumačenju.

Faminičinijev predlog, koji Pripegalu tumači kao Pripekalo, tj. onaj koji peče, dakle kao boga Sunca, izgleda verovatniji, tim pre što i Leže vidi u imenu Pripegale neki epitet Sunca.

Da Pripegala ima neke veze s Suncem, izgleda da je tačno, ali nam navedeni spomenik izričito veli da je Pripegala neki grozni bog, kome na žrtvu prinose Sloveni mrtve glave poubijanih hrišćana. I ako u ovom stavku bezuslovno ima preterivanja, ipak ima i istinitosti, jer nam i drugi spomenici vele da su Sloveni po jednog hrišćanina godišnje žrtvovali pojedinim bogovima, jer se, vele oni, bogovima naročito dopada hrišćanska krv. Pa onda i doba (1108. god.) u koje je ovaj spomenik napisan, a to je doba kada Baltički Sloveni ne behu još posve pokršteni, dokazuje nam da u ovom iskazu arhiepiskopa Adelgota mora biti i nešto istine.

Što se tiče etimologije Pripegalina imena, ono se može rastaviti na Pri-pegala; a pegala – pak na – pega – kao koren reči i – la – kao nastavak (kao npr. u rečima: ži-la, si-la, itd.). Pega – je ista naša do danas očuvana reč "pega", pjega (mrlja, fleka) tj. ona pega, koja se dobija od sunčane vrućine (Sunca). Takvu, od Sunca dobijenu, pegu Nemci zovu Sommersprosse. Istu ovu reč sa istim značenjem nalazimo u poljskom jeziku: – piega; – u češkom: – peha (piha); u ruskom: pěžina (mrlja), ili pěgii (šaren, na pr. konj šarac); u Hrvatskom dij.: piknja (tačka), u grčkom: pitta (od pik-ja) smola; u latinskom: pix; u nemačkom Pech.

Sve ove reči svode se na zajednički indoevropski koren *pig-peg – što znači smetati, šarati, naružiti, kvariti, uništiti. (U grčkom na pr. pik-ros znači gorak, težak). Pegalo ili Pegala značilo bi onoga koji kvari, uništava, razara.

U letskom jeziku (narodu) postoji tradicija o imenu "pikols" koga su stari Leti shvatili kao boga smrti, a stanovao je u pekle (letski pekle znači provalija). Prikazivali su ga kao starca sa bledim likom, sede brade, i belim platnom preko glave. Pred njim su stajale tri lubanje: čovečija, konjska i kravlja.

Možda je bilo i malo međusobne sličnosti u razvoju Pripegale i Pikola. Pegala je dakle prema svemu ovome bio bog zlih dela. Reč – Pri – znači samo potenciju te radnje (koja se kasnije kazuje rečju "sasvim") na pr. prići – sasvim doći: pridati, priliti, itd. Pripegala je dakle onaj koji sasvim uništava i razara, dakle bog razaranja i smrti. Verovatno je i Pripegala kao i drugi slovenski bogovi, bio bog razaranja i smrti samo za neprijatelje svoje i slovenske.

Samo po jednoj zabelešci Helmoldovoj o Podagi koja glasi: "Sloveni imaju vrlo različne oblike sujeverja. Jedni njihovi bogovi imaju svoje likove u hramovima, kao idol Plon, koji se zove Podaga...", vrlo je teško govoriti o ovom božanstvu slovenskom.

Tumačenje Maretićevo, koji ime Podaga tumači kao Budigoj, prema kome bi Podaga bio bog budnoće (života), kolikogod da je oštroumno, ipak nije dovoljno obrazloženo.

Međutim, tumačenjem Podage u Pogoda, (ovakva metateza glasova nije nemoguća) pa zatim uz pomoć etimologije novo dobivenog – Pogoda – može se ipak nešto više dobiti o ovom bogu.

Zamena Podaga – u – Pogoda – može se učiniti tim pre, što i Dlugoš spominje neku boginju koja se zvala Pogoda.

Reč Pogoda mogla bi se analizirati u po-goda.

Goda ili staroslovenski god, značilo je vreme, rok, termin, cilj; a pošto su radnje u polju usko vezane za vreme, postao je Pogoda i bog poljskih radova i useva; a za određeno vreme su isto tako određeni i razni lovovi: na ribu, zveri itd. onda je Pogoda značio i boga lovca. Da je ovo tačno potvrđuje nam i glagol pogoditi – gađati, što znači ciljati nišaniti, koji je postao takođe od korena – god. I u letskom jeziku imamo glagol gadat što znači paziti, od istog korena. Čini se da je u tom smislu i naš pridev pogodan tj. onaj, koji odgovara izvesnom cilju, planu, nameri itd. a isto to i ostala imena to znače: z-goda(n); ugod-an itd.

U poljskom jeziku godzić znači gađati, a poljski pridev godny znači dostojan ili po-god-ny znači lep; po-god-a znači lepo vreme. U češkom opet imamo glagol hoditi znači bacati, gađati, ili imenicu hod znači zgoda.

Prema ovoj etimologiji Pogoda ili Podaga, bi značio onoga koji odgovara nekom određenom cilju (po mestu), dakle bi bio bog lovac, ili cilju (po roku) dakle bog vremena.

_________________
Slika



Life could have been very different but then
Something changed


Vrh
 Profil  
 
 Tema posta:
PostPoslato: 14 Jun 2006, 20:01 
OffLine
Pravi kraljevčanin :)
Korisnikov avatar

Pridružio se: 30 Maj 2006, 02:42
Postovi: 1141
Lokacija: Wonderland
[color=darkviolet]Trojan

Okej, svi se secate price o Trojanu koju su nam pricali kada smo bili mladji. "Haahaa, u cara Trojana kozje usi", glasilo je. E pa evo malo vise o njemu...

Kad je reč o bogu Trojanu, po nekim starijim spomenicima, ili demonu (caru) Trojanu po našoj narodnoj priči, odmah se sećamo i slavnog rimskog cara Trajana, čija se uspomena do danas živo održala u Rumuniji, Rusiji, Bugarskoj i našoj državi.

Spomenici imena Trajanova nisu retki. U Kijevskoj guberniji pokazuje se i danas Trojanov val (bedem); u Rumuniji: Valul lui Trajan, (Trojanov šanac); masa lui Trajan (Trajanov sto stena), pratul lui Trajan (Trojanova livada); u Bugarskoj: Trojanov drum, koga Turci zovu Trajan jol; napokon u našoj državi se u Mostaru jedan most zove Trajanov most; u Dalmaciji ruševine grada Burnum-a zovu se Trajanov zamak; ruševine nekog starog grada kraj N. Pazara takođe se zovu Trojanovim imenom, na koncu Trajanova tabla i ostaci na Dunavu, i grad Kulina porušen u srednjem veku takođe nosi ime Trojanovo.

Naša narodna pripovetka opširno priča o Trojanu.

Teško je reći da je Trojan bog ili demon slovenski, nešto posve drugo od rimskog cara Trajana, i zato se u ovom slučaju moramo složiti s Jagićem, da je ime Trojanovo postalo od imena rimskog cara Trajana.

Sećanje na rimskog cara Trajana bez sumnje je bilo očuvano na Balkanskom poluostrvu i donjem Dunavu, u doba kad su Sloveni došli na Balkan.

Mnogobrojni gradovi duž Dunava i Save, pa zatim mnogi putevi, mostovi, klanci itd. sve se to vezivalo za ime Trajanovo.

Te gradove ili vojnička utvrđenja, koja su bila u ruševinama, leglo "zmija i jakrepa", obilazio je narod i plašio ih se, verujući da su puni zlih demona, i da su šta više te ruševine i njihovo stalno sedište. A kako su svi ti porušeni gradovi nosili Trajanovo ime, to je onda stvoren i jedan nov demon, koji je kasnije zadobio mesto među prvima, a koji se nazvao Trojanom.

U poznije vreme je narod svaki stari razrušeni grad, ma on i ne bio iz doba cara Trajana, nazvao Trojanovim, ali sad ne više po caru Trajanu, nego po demonu Trojanu, jer je verovao da u svakom starom gradu stanuje i živi Trojan.

Stariji spomenici nam sem imena Trajana, ne daju nikakvih detaljnijih podataka o njemu. Jedino i gotovo sve što o Trojanovim svojstvima imamo, to je ono, što nam naša narodna pripovetka o njemu priča.

Spomenik "Otkriće Svete Marije božje u paklu" iz XII veka kazuje nam da su Trajan, Horz, Veles i Perun bili ljudi; a "Apokalipsis apostola", apokrif iz XVI veka, veli isto tako da su Trajan, Perun i Horz bili ljudi, a tome dodaje još i to, da je Perun živeo kod Grka, Horz na Kipru, a Trajan u Rimu kao car rimski.

Oba ova spomenika hoće, izgleda, da dokažu to, da su Sloveni obične ljude divinizirali i obožavali; ali sem ova dva spomenika, nijedan od mnogobrojnih drugih, ne govore nam ništa o ovoj osobini Slovena.

"Slovo o polku Igorevu" nam sem toga, što Rusiju zove zemljom Trojanovom, takođe ne daje nikakve druge detalje o ovom bogu.

Vukov Rečnik i Milićevićeva "Kneževina Srbija", daju nam jedini detaljan opis Trojana i njegovih svojstava, onako kako je narod ta svojstva Trojanova od danas sačuvao.

Na planini Ceru, u okolini Šapca, u blizini Trojanova grada, življaše neko lice pod tim imenom, veli Vuk u Rečniku.

Svake noći iđaše on u Srem kod kakve žene ili devojke. Bojaše se sunčanih zrakova, da ga ne sprže, i zato od dragane odlažaše pre sunca. Kad dođe kod svoje drage, dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraća u svoj zamak. Jedne noći brat ili muž jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima peska mesto ovca, pa poseče jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude. Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga odgovori da nisu, a petlovi ne mogahu pevati, te se tako Trojan odocni kod svoje drage. Najzad videći u čemu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce ga stiže na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; nu dođoše volovi i rasturiše seno, te tako Trojana dohvati sunce i sprži.

Milićević u svojoj "Kneževini Srbiji" ovu priču, ovako priča: "U jednom zamku na planini Ceru življaše car Trojan. Imađaše tri glave. Jedna gutaše ljude, druga životinje, a treća ribe. Danju boravljaše u svome zamku na Ceru, a noću u Širinu na Savi. Narodu se nije dopadao ovaj način života, te ode i potuži se sv. Dimitriju, jednom od Trojanovih slugu, i zamoli ga, da upita svoga gospodara: čega se on boji: "Bojim se samo sunca" odgovori Trojan. Doznavši to sv. Dimitrije da konjima pune zobnice peska mesto ječma, a ljudima zakaže, da svaki svojim petlovima povadi jezike, da ne bi pevanjem objavili Trojanovu zoru. To njega omete, te se zadocni i sunce ga uhvati. On se zarije pod plast sena; ali dođe bik te prevrne seno i on se rastopi. – Priča dalje veli, da je Trojan u tom beganju ogluveo u selu Glušci, izgubio tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepčević, izgubio štit pored sela Štitari, a najveća mu se nesreća desila blizu sela Desića."

Onde gde se u prvoj (Vukovoj) priči kazuje, da Trojan ide svake noći kod kakve žene ili devojke, imamo pojavu božanstva, koje se javlja u ljudskom obliku, zato da bi zadovoljilo svoje erotične prohteve sa smrtnim ženama; slučaj vrlo čest u religijama mnogih naroda.

Nije slučajno ni to da baš volovi (u prvoj priči) i bik (u drugoj) rasturuju seno, i time konačno uništavaju tog zlog demona koji guta ljude životinje i ribe. Narod svakako veruje u ovom slučaju, da je u tim volovima i biku inkarnirano kakvo dobro božanstvo. Naš narod veruje da su vo, petao, zmija i vuk životinje, u koje se vrlo često pretvaraju pojedina božanstva ili demoni.

Da se opet žene i devojke bez otpora čak i vrlo rado podaju Trojanu ima opet svog dubljeg razloga. Tu se radi o porodu. Najbolji junaci, po verovanju našeg naroda, potiču od takvih demona kao što je Trojan, zatim od Zmajeva ili Vila.

"Što god ima Srbina junaka
Svakoga su odgojile vile
Mnogoga su zmajevi rodili"

govori se u narodnoj pesmi "Miloš Obilić zmajski sin."


Radgost

Radgost je slovenski bog, o kome je vrlo teško sa sigurnošću govoriti; i ako ima dosta spomenika o njemu.

I njegovo je ime kao i Volosovo i Simarglovo različito zabeleženo. U egzistenciju Radgosta kao boga sumnjali su naučenjaci (Brückner) verovatno zato što je još Titmar mislio da je ime Radgost, ime jednog grada, a ne slovenskog boga; zatim je Radgost priznat kao božanstvo prema mišljenju Adama Bremenskog (Kruse, Lisch, Bernar); napokon su naučenjaci izjednačivali Radgosta sa Svarožićem (Niederle, Giljferding) svakako iz toga razloga, što su izgleda i Titmar i A. Bremenski opisivali jednog te istog boga; Titmar pod imenom Svarožića (Zuarasici) a A. Bremenski pod imenom Radgosta (Radigost).

Da bi ovo razmimoilaženje Titmara a A. Bremenskog donekle izgladio, Gilferding tvrdi, da je Titmar o Radgostu pričao po čuvenju.

Poznato svetilište boga Radgosta nalazilo se u gradu Radigošću, u zemlji Ljutića a plemenu Ratara. Grad Radigošće dobio je to svoje ime svakako po imenu boga Radgosta.

Titmar nam o Radgostovu hramu i bogovima u njemu opširno priča: "U unutrašnjost (velelepnoga hrama Radgostova) stoje kipovi bogova vešto rukom izrađeni; na svakome je urezano ime njegovo; na glavi su im šlemovi, pokriveni su oklopima te izgledaju strašni. Prvi od njih zove se Svarožić; svi ga neznabošci štuju i klanjaju mu se više nego ostalim bogovima. Ovde se čuvaju i zastave, i iznose se iz ovih svetilišta samo u slučaju ratnoga pohoda. Tada njih nose pešaci.

Radi čuvanja ovoga blaga i hrama postavljeni su naročiti žreci, koji, kad se narod skupi u hram da žrtvuje idolima, i (umilostivi) ublaži njihov gnev, jedini imaju prava da sede, dok ostali narod stoji; žreci redom nešto za se gunđaju i u stranu raskopavaju prstom zemlju, da bi tako ispitali sudbinu i prorekli neizvesnost. Kad to svrše, onda zelenom travom pokriju jednoga konja, koji se smatra kao najveći u celoj zemlji, i sa pijetetom i molitvom ga vode da pređe lagano između dvaju za zemlju utvrđenih kopalja; tim bogom nadahnutim, konjem ponovo bi gatali ono što su prvi put već bili izgatali; i ako bi se i po drugi put proreklo ono isto što i prvi put, tada ispunjavaju naumljeno delo; u protivnom slučaju ožalošćeni narod odriče se svoga preduzeća. Oni od najranijih starina propovedahu još i ovu zabludu: verovahu, da ako im preti kakva duga i strašna pobuna, tada izađe iz mora jedan vepar, koji ima dva duga zuba kao braniče i valja se po talasima, krećući ih uz jedno strahovito šuštanje.
Koliko god srezova ima u ovom kraju, toliko ima i žreca i hramova sataninih, koji nevernici obožavaju. Nu grad, o kome sada govorih, zauzima prvo mesto. Polazeći u rat njega pozdravljaju, a i kad se kući vraćaju sa srećnog pohoda, njemu donose svu pljačku. Ždrebom ili pomoću konjskog gatanja, oni se brižljivo izveštavaju i o najuljudnijoj žrtvi, koju sveštenici moraju podneti bogovima. Ljudska krv, a i krv domaćih životinja, umiruje njihovo najveće besnilo."

Čudno je u ovom stavku, uz druge stvari to, da Titmar u Radgostavu hramu ne nalazi na prvom mestu Radgosta nego Svarožića. Po treći put nalazimo gatanje pomoću konja, a način gatanja je opet posve drugačiji nego onaj kod Svetovida i Triglava.

Adam Bremenski veli nam o Radgostu: "Od slovenskih naroda, koji stanuju između Labe i Odre, najsilniji su Retarijani. Njihov najmnogoljudniji grad jeste Retra, koji je u isto doba i sedište idolopoklonstva. U njemu ima jedan hram satani posvećen, čiji je knez Radigost. Njegov je idol od zlata, a postelja od purpura. Grad ima devet vratnica; od svuda je opkoljen dubokim jezerom; prelazi se preko jednog drvenog mosta, koji je dopušten samo onima, koji dolaze radi prinašanja žrtve, ili da pitaju proroštvo za savet. Od ovoga hrama do Hamburga ima, vele, četiri dana hoda." /A. Bremenski, II 18./ Ovome bogu Radgostu, priča dalje Adam Bremenski, prinet je na žrtvu i vladika Jovan, kad, postavši zarobljenikom Retarijana, nije hteo da se odreče svoje vere.

Helmold nam takođe spominje boga Radgosta, i to pričajući o jednoj borbi između plemena Ljutića i Retarijana "koji usled starine svoga grada i glasovitoga hrama, gde se pokazuje Radgostov idol, tvrđahu, da su oni najplemenitiji, jer ih pohode sva ostala slovenska plemena zbog pitanja proroštva, i radi prinošenja godišnjih žrtava".

Jedan spomenik o Radgostu imamo i iz XVIII veka. Stredovski /Sacra Moraviae historia, Salcburg, 1710./ u svom delu "Moravia Sacra" kaze da brdo Radhost u Moravskoj duguje svoje ime nekom idolu Radgosta, pa veli dalje: "Beše na tom brdu jedan hram Radgosta (Radhosta). Nekada neznabošci slavljahu tu, prvih dana posle letnje solsticije, praznik posvećen bogu. Danas još na taj breg dolaze u velikom broju verni iz parohije Hochnjald-a, Rožnova i Frideka, pa čak i obližnji Slovaci iz Ugarske; i po jednom vrlo starom običaju, ne mešajući u ostalom nikakvu sujevericu, oni se tu odaju zadovoljstvu pića i igre".



Баба Јага
У словенској митологији баба чаробница која живи у шуми, у изби постављеној на кокошије ноге. Око њеног станишта је ограда од људских костију и лобања. Уместо браве постављене су вилице оштрих зуба, уместо резе користи се људском ногом, а као кључ служи људска рука. Баба Јага граби јунаке и прождире људе, а у пећи пече украдену децу. Најчешће је замишљана као ружна старица огромних груди, слепа или болесних очију.


Баник
У источнословенској митологији дух који борави у просторијама намењеним купању. Веровало се да после сваке три групе купача и сам Баник приступа купању и да га у томе нико не сме узнемиравати. Због тога су купачи увек остављали мало воде Банику. Могао је купачима да предскаже будућност. Често су га посећивали демони шума и ђаволи.

Белобог
У митологији Западних и Балтичких Словена бог светлости, успеха и среће. У усменом предању се помиње под именом Бјелун. Замишљан је као старац седе браде обучен у бело, а појављује се само дању да би људима чинио доброчинства и помагао им у свакој невољи. Белобогу, као креативној позитивној снази, супротстављен је Чернобог, као деструктивна сила.

Дажбог
у словенској митологији Сварогов син, бог Сунца, који дарује благостање и срећу. Древни идол овог божанства стајао је на брду у Кијеву, заједно са идолима Перуна, Хорса, Стрибога, Семоргла и Мокоши. Веровало се да је Дажбог родоначелник руског народа. У српском предању помиње се под именом Дабог или Дајбог, као господар земље, као противник божји, као "цар на земљи", бог злата и сребра и заштитник ковачке вештине. Под утицајем хришћанства, Дажбог је поистовећен са сатаном, односно Дабог постаје ђаво и назива се Даба, Дабо или Хроми Даба.

Домовој
У митологији Источних Словена кућни дух, често називан дед или господар куће. Замишљан је у људском лику, најчешће као омален длакави старац, каткад с роговима и репом. Могао је да се преображава у различите животиње, пре свега у мачку, пса и краву, а ређе у змију и жабу. Најчешће борави у кући, у углу иза пећи, на тавану или у дворишту. Брине се о благодети куће, посебно о стоци, због чега је повезан са богом Велесом. Његова супруга, која се зове Домовика, борави у подруму. Глас Домовоја се у кући често чује, али је опасно да га укућани виде. Разним знацима наговештава недаће или смрт.

Хорс
Источнословенско божанство нејасних функција, вероватно бог Сунца. Његов дрвени идол налазио се на брду у Кијеву, покрај идола Перуна, Дажбога, Стрибога, Семоргла и Мокоши. Претпоставља се да је лик тог божанства формиран под утицајима са југа.

Јарила (Јарило)У словенској митологији божанство пролећне вегетације и плодности. Замишљан је као младић изузетне лепоте, на белом коњу, окићен пољским цвећем, босоног и у белој одећи, са свежњем класја у рукама. Успомена на то божанство сачувана је у различитим пролећним обредима, у којима је главна личност, девојка одевена у бело и овенчана цвећем, јахала на белом коњу. Прављене су и лутке од сламе, које су називане Јарило.

Јаровит, (Геровит, Геровитус)У словенској митологији божанство нејасних функција, које су поштовали Померанци, можда истоветно са Свантовидом. Посебно је поштован у Хавелбергу и Волгасту, где се у храму налазио његов огромни штит. Каснији хроничари поистовећивали су га са римским Марсом.

Кикимора
У источнословенској митологији зао кућни дух замишљан у лику малене жене. Стара се о домаћим животињама, првенствено о живини. Веровало се да вредним домаћицама помаже у послу, док лењивим загорчава живот на различите начине. Непријатељски је расположена према мушкарцима, а ноћу често узнемирава и децу.

Купала
У словенској митологији биће повезано с празновањем летњих солстиција, у ноћи између 23. и 24. јуна. то је божанство летине, обиља и весеља, а тако је називана и лутка од сламе или дрвета, одевена у женску одећу, која је у свечаној поворци доношена до реке и бацана уводу или у ватру. У ритуалну значајну улогу има купање, скакање преко ватре, плетење венаца од ивањског цвећа и бацање цвећа у воду. Веровало се да то ноћи једини пут у години папрат цвета и да тај цвет има магичну моћ. Он тада може да савлада демоне, открије место на коме је закопано благо и да подари успех или велико богатство.

Лешиј, Лесовик, Лесовој, Лешак, Лесник
У словенској митологији дух који господари шумама и зверима. Замишљан је у људском лику као пастир чије стадо чине јелени, кошуте и зечеви, које чувају вукови или рисови. Његови образи су плави, очи зелене и буљаве, обрве чупаве, а брада дуга и зелена. Може бити и заогрнут зверињим крзном, а каткад је замишљан и са роговима и копитама. Необично је одевен и увек носи леву ципелу на десној нози, а кожух закопчава на погрешној страни. Веровало се да нема сенке и да му је крв плава. Кад хода кроз дубоку шуму, главом дотиче крошње највишег дрвећа, а кад се креће по ивици шуме или жбуњу, постаје патуљак, често тако мален да се може сакрити и под једним листом. Боји се питомих предела, али је суверени господар у шуми, где је увек спреман да путнике заведе на погрешан пут или да уплаши ловца. Он господари вуковима које једном годишње окупља у шуми да би одредио плен за наредну годину. Да би се човек заштитио од његових чаролија, најбоље је да одећу обуче наопачке, али и да не заборави да леву ципелу обује на десну ногу.
У Србији, у околини Лесковца, шумски демон назива се лесник.


Марена, Марана, Морена, Маржана, Маржена
У словенској митологији богиња зиме и смрти. Тим именом се назива и лутка од сламе која је коришћена у ритуалима везаним за умирање и васкрсење у природи или у чинима за кишу.

Мокош
У митологији Источних Словена богиња плодности, заштитница жена и женских послова, посебно предења. Њен древни идол постави је кнез Владимир на брду у Кијеву, и то поред идола Перуна и осталих богова. Сећања на ту богињу сачувана су у Украјини све до средине 19. века. На северу Русије називају је Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.

Мора, Мара, Маруха
У словенској митологији зли дух који лута ноћу, седи на грудима заспалих и сише им крв. То може бити сен умрлог или душа живог, која у виду лептира или неке друге животиње напушта тело да би мучила људе. Веровало се да постаје од женског детета рођеног у крвавој кошуљици или од девојке која се повезала с ђаволом. Појављује се и у виду различитих предмета, на пример длаке и сламке, а може се провући кроз кључаоницу.

Нав, нави
У словенској митологији оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце. У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно латаwиец.

Перун
Бог громовник, поштован код свих словенских народа. Посвећени су му планински врхови и извори, а на жртву му је приношен бик. Глава његовог дрвеног идола у Кијеву била је од сребра, а уста од злата. Замишљан је као зрео човек са огњеним каменом, батином или стрелама у рукама. Призиван је приликом склапања уговора и полагања заклетви, односно кажњавао је сваког вероломника. Испред његовог кипа у Новгороду и дању и ноћу горела је ватра од храстових дрва. Ако би се непажњом слугу та ватра угасила, сви би били кажњени смрћу. Од дрвећа посвећен му је храст, а од биљака - перуника (богиша), за коју се веровало да чува кућу од грома, пожара и сваке несреће. О широкој распрострањености Перуновог култа сведоче називи места, извора и планина у свим областима словенског света. После покрштавања, Словени су Перунов лик и функције пренели на светог Илију..


Полудница
У словенској митологији пољски дух замишљен као лепа висока девојка, обучена у беле хаљине. Појављује се редовно лети у време жетве. Тад хода по пољима и кад у подне наиђе на човека или жену у послу, хвата их за косу и обара на земљу без милости.

Поренуције (Поренутиус)
Словенско божанство поштовано на острву Рујну (Риген). На југу острва, у Кореници, налазио се храм тог божанства са чудним култним идолом, с четири лица на глави и једним лицем на прсима.

Поревит (Поревит)
Словенско божанство поштовано на острву Рујну (Риген). На југу острва у Кореници, налазио се храм тог божанства са култном статуом која је приказивала Поревита са пет глава.

Прорицање
Вештина упознавања воље богова на основу различитих врста, знакова. Намере богова могу људима бити наговештене или спољашњим знацима или непосредно, преко снова или надахнућа. У прву групу прорицања сврстава се предсказивање воље богова на основу лета или гласова птица (орнитомантија), инстинктивних поступака (нпр. нехотично изговорене речи), бацања коцки или других врста објеката (клеромантика, астрагаломантика), а посебно на основу посматрања утробе жртвованих животиња, ватре на олтару (епиромантика), небеских тела (астрологија) или воде (хидромантика). Другу групу прорицања чини откривање божанске воље преко снова (ониромантика), најчешће оних који траже

_________________
Slika



Life could have been very different but then
Something changed


Vrh
 Profil  
 
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 2 Posta ] 

Sva vremena su u UTC + 1 sat [ DST ]


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  
POWERED_BY
Prevod - www.CyberCom.rs